Тешкоћа посматрања таквих објеката је у томе што је Земљина јоносфера непрозирна за зрачење на фреквенцијама испод 5 МХз. А ти погледи који кроз њега продиру су у великој мери изобличени услед атмосферских појава. Управо је развој алгоритма за исправљање ових сметњи постао главна потешкоћа пројекта ЛОФАР, чија је имплементација трајала много година. Али сада научници имају алат у својим рукама који им омогућава да раде са космичким зрачењем на фреквенцијама испод 100 МХз, па чак и испод 50 МХз, што је још увек потпуна „терра инцогнита“.
Подешавање буке се дешава сваке 4 секунде, тако да је прво истраживање од 256 сати захтевало више суперкомпјутера. Представљена слика садржи само 4{6ef12ca30fa265b1140865dc8836ff1cb4ba6ccb3b52e08e016b257b37388254} северног неба, а научници већ имају списак од више од милион циљева – разних извора ултранискофреквентног зрачења у дубоком свемиру. Поред тога, ЛОФАР има користан споредни ефекат – његови алгоритми за анализу стања јоносфере омогућавају да се проучава паралелно.
